Mnogi lovci misle da je dovoljno da kupe štene lovačkog psa i kada stasa da ga izvedu u lov i on će da lovi kako “gazda” poželi i zamisli. To je velika zabluda koja dovodi do nemilih scena u lovu, i razočaranja u rase i pse, sve do gubljenja volje za bavljenjem psima.
Svaki lovački pas se mora obučiti za lov. Gajenje, vođenje i obuka lovačkih pasa je posebno umeće, da ne kažemo pretenciozno nauka, koju lovac – vodič mora usvojiti. To posebno važi za vođenje svestranih pasa. Pas može pomoći vodiču, a da ne odmogne i smeta njemu i ostalim učesnicima lova i ne uznemirava divljač, samo ako vodič zna osobine rase i svog psa, osnove psihologije pasa, način obuke pasa i kako se dotični pas vodi u razne vrste lovova. I ako radi sa psom kontuinirano. Veliki dreser i britak pisac dr. Carl Tabel kaže da obuka i vođenje pasa nije za lenje ljude. Činjenica je da gajenje, obuka i vođenje pasa u lovu zahtevaju aktivan način življenja I žrtvovanje dela svog vremena.
Nemci su to na vreme uvideli i paralelno sa stvaranjem rasa svestranih lovačkih pasa razvijali sistem obuke koji omogućuje obuku za uspešno izvršavanje svih zadataka u lovu i uspešno vođenje takvih psa. Nemačka škola obuke lovačkih pasa se u literaturi naziva “perfors” ili “muss” dresura i često se pogrešno interpretira kao obuka u kojoj se grubo primenjuje sila prema psu da bi se postigao željeni cilj.
U teoriji obuke pasa je jasno da se ne može ništa postići bez primene prinude u kombinaciji sa pohvalom – nagradom za postizanje formiranja uslovnih refleksa koja su osnov ponašanja pasa. Prinuda ne znači nikakvo batinjanje ili grubo, nekontrolisano iživljavanje prema psu. Ona mora biti primerena situaciji i psu i prestati istog momenta kada izazove -postigne željeni efekat.
Nemački sistem obuke su sistematično izgradili tokom stotinak godina velikani dresure kao Oberlander, Dizel, Hegendorff, V. Uhde, Tabel... Na početku je sadržala primese grubosti čiji je simbol bio korbač, ali je već odavno to zaokružen, savremen i uspešan - dokazan model rada sa psima bez primene grubosti (danas je pokret zaštitarstva životinja u Nemačkoj izuzetno aktivan) u kome je do detalja razrađeno učenje svake radnje potrebne svetranom psu od hodanja uz nogu do ispravljanja grešaka kao što je nemarkiranje ili kidanje divljači. Osnovi te obuke su “daun” i “mus aport”.
Pioniri – dreseri su bili i plodni pisci, tako da su priručnici o obuci bili dostupni svakom vodiču, i pored članaka u lovačkoj periodici su pisali knjige i držali predavanja na kome su prenosili svoja iskustva drugim vodičima. Odmah pošto se Nemačka oporavila od II. svetskog rata i pojavio se automobil koj je omogućio okupljanje zainteresovanih, po zamisli poznatog odgajivača i vodiča Franza Strassmanna su krenuli kursevi za obuku lovačkih pasa koji su održavani jednom nedeljno. Na ovim kursevima su više obučavani vodiči koji su preostalih sedam dana sami radili sa svojim psima. Primer koji su gledali, pokazne radnje instruktora i korekcije grešaka je više vredela nego većina literature. Zatim su stigli novi mediji koji su ušli u svaki dom: TV, sa njim video kasete, pa računari i CD-ovi, DVD filmovi....Nemačka škola dresure je pustila duboke korene u lovačkom svetu.
Savremeni priručnik (iako je napisan još 1964.) koji najbolje prenosi suštinu ove “škole” je knjiga dr. Carla Tabela “Uzgoj, obuka i vođenje svestranih pasa” koja je do danas doživela 18. izdanje i prevedena na više jezika.
Pored obuke uspešnosti uzgoja rase je u velikoj meri doprineo sistem ispitivanja radnih osobina pasa na uzgojnim ispitima koji je začet u dane osnivanja ove rase i funkcioniše sa minimalnim doterivanjem i dan danas. Sistem ocenjivanja na ovim ispitima je specifičan sa ocenama od 0 do 12 bodova, ocenjivanje je detaljno opisano i definisano, svaka disciplina koja se ispituje ima svoj koeficijent vrednosti. Grupu do 6 pasa ocenjuju tri sudije. Sudije ne “love grešku” za diskvalifikaciju, već psima se daje više prilika sve dok se ne stekne kompletna slika o njihovim kvalitetima.
Na prolećnom uzgojnom ispitu (VJP) se ispituju urođene osobine potrebne za lov mladog psa koje je nasledio od roditelja: rad na tragu zeca, volja za nalaženjem divljači (pretraživanje), nos, stajanje na divljač i vodljivost. Na prolećni uzgojni ispit se izvode psi oštenjeni u prethodnoj kalendarskoj godini i tri meseca stariji.
Na jesenjem uzgojnom ispitu (HZP) se pored nasleđenih osobina procenjuje i prijemčivost psa na obuku, rad u polju i vodi i rad pre i posle pucnja (donošenje iz vode i suvog, vlečka). Do tog doba obuka mladog psa za rad u polju I vodi bi već trebala biti završena. Na ovaj ispit se mogu prijaviti psi oštenjeni u prethodnoj kalendarskoj godini ili u godini ispita.
Učešće na ispitima je obavezno za sve pse, jer je uslov za dobijanje rodovnika podmlatka da roditelji imaju položen prolećni i jesenji uzgojni ispit. Pored radnih ispita u Klubovima koji su organizovani regionalno se održavaju i uzgojne smotre u eksterijeru, kao i smotre priplodnjaka gde je cilj da se izvedu što više potomaka jednog priplodispitaniaka radi utvrđivanja njegovog genotipa – prenosa osobina poželjnih u lovu nasleđem. Ocena na Klupskoj uzgojnoj smotri je takođe obavezna. Na taj način se permanentno vrši provera genotipa roditelja i kvalitet mladih pasa, te u uzgoju mogu učestvovati samo radno provereni psi.
“Doktorat” ispita je svestrani ispit za oštrodlake nemce (VGP) gde se ispituju psi sa završenom obukom u radu u polju, na vodi i u u šumi i gde se pored pretraživanja polja, rada u vodi i aportiranja pernate i dlakave divljači radi krvni trag i aport lisice preko prepreka. Psi koji polože svestrani ispit se upisuju u registar svestranih lovačkih pasa koji se vodi od 1899. godine.
Ima već 80 godina kako Klub organizuje glavnu godišnju smotru koja je danas postala tradicija i gde se ocenjuje rad i izgled pasa, tzv. međunarodni Hegewald ili jednostavno Hegewald u čast slavnog i neumornog borca za DD. Cilj Hegewalda je ocena genetskog potencijala populacije oštrodlakih nemaca koji pristižu (slično kao na IKP-u za nemačke kratkodlake ptičare).
Klub na Hegewaldu ocenjuje stanje rase. A želja svakog iole ozbiljnog i savesnog odgajivača iz celog sveta je da vidi, proceni, uporedi i verifikuje šta su njegovi psi i psi ostalih odgajivača iznedrili u odgajivačnici u poslednjim leglima.
Brojne i iskusne sudije ocenjuju dlaku, karakter i eksterijer, za vreme rada u polju neizmernu volju za radom uz pokazivanje nagona za markiranjem. Svi psi da bi položili moraju pokazati volju za donošenjem sa suvog i iz vode i dokazati neumornu želju za nalaženjem divljači kako u polju tako i u vodi.
U prvim godinama svog postojanja je Hegewald održavan samo u Nemačkoj. Danas se održava i u drugim državama ali pod okriljem matičnog Kluba (u Austriji, Italiji, Slovačkoj).
Neumorno pretraživanje u polju i želja da nađe divljač je osnovna odlika svakog lovačkog psa pored dobrog čula mirisa - nosa, pa tako i oštrodlakog nemca. On se prilagođava vetru, konfiguraciji i zaraslosti terena i energično, u srednjem galopu traži divljač. Na otvorenom se kreće levo desno ispred vodiča na 50 do 100 m. Ukoliko naiđe na divljač staje i pokazuje vodiču gde se nalazi, čekajući ga da mu omogući da dođe do divljači i hica. Ako se divljač izvlači lagano je prati – kulira. Spremno čeka da posle hica donese odstreljenu ili ranjenu divljač.
Oštrodlaki nemac je pasionirani lovac u vodi, i sa velikim elanom pretražuje zarasle vodene površine u plitkoj i dubokoj vodi gde je prinuđen da pliva i isteruje barsku divljač pred lovca ili donosi ranjenu i odstreljenu. Jedan od osnovnih razloga popularnosti kod nas, pa i u svetu je njegov istaknuti rad u vodi, uz otpornost na hladnoću. Većina naših lovaca pored lova u polju oštrodlakog koristi za lov barske divljači.
Za raliku od nas Nemci, pa i ostali narodi tzv. srednje - evropske lovačke kulture, vode svog psa “ptičara” i u lov krupne divljači. Od oštrodlakog nemca traže da mirno prati lovca na povodcu ili bez njega na piršovanju, da na pojavu divljači ostane miran i da je odložljiv. Dok lovac čeka na čeki pas leži u podnožju satima. Na hitac mora ostati miran i na mestu. Ako je divljač ranjena posle obaveznog čekanja kreće se na izradu krvnog traga i pronalaženje lovine. Pas je obavezno prisutan prilikom svakog traženja ranjenog. Nađenu krupnu divljač pas pokazuje objalavanjem ili vođenjem vodiča do lovine.
Sve ove discipline se ispituju na najkompleksnijem ispitu za nemačke lovačke pse – svestranom ispitu.
Posle hica oštrodlaki odstreljenu divljač traži uzdignutom glavom – direktno tražeći miris i osetivši ga pronalazi i donosi vodiču plen, bila to prepelica ili lisica. Za oštrodlakog nemca nije prepreka ni najgušći kupinar, šaš, trska ili trava, njegova robusnost, energija i dlaka koja štiti telo omogućuju da prodre na svaki deo terena. Njegova snažna konstitucija i volja za aportom omogućuje da donese i najvećeg zeca ili lisicu. Divljač koju donese predaje vodiču u ruku. Od oštrodlakog se traži da bespogovorno svaku mrtvu ili ranjenu divljač koju nađe u lovištu odmah sa voljom i veseljem donese vodiču, bez obzira da li je vodič pucao ili ne, i da li je dobio komandu aport ili ne. Na svestranom ispitu se, radi utvrđivanja volje za aportom i obučenosti donošenja ispituje donošenje lisice preko prepreke (kanala ili prepone).
Ranjenu divljač koja beži pas prati po indirektnom mirisu koji ostavlja na tlu i vegetaciji – tragu. Nemci obraćaju veliku pažnjna radu na tragu (takoreći odmah iza volje za radom i nosem) kod oštrodlakog iz dva razloga: prvi jer je to osnova rada psa posle pucnja, tj. na nalaženju sve vrste ranjene divljači koja ne ostaje na mestu, posebno kod rada na krvnom tragu. Drugo što rad na tragu traži staloženog psa stabilnog karaktera i iziskuje moć da se skoncentriše maksimalno na zadatak. Pas mora da “stavi glavu međ noge, skoncentriše se na minimalan miris i razmišljajući rešava korak po korak tešku enigmu traga”. Smatra se da je pas dobre, uravnotežene naravi i istrajan ako je dobar tragač.
Ispitivanje urođene osobine praćenja traga je obaveza na uzgojnim ispitima, takoreći “specijalnost” ove rase. Sklonost ka radu na tragu se na uzgojnim ispitima ocenjuje na svežem (toplom) tragu zeca kojeg pas nije video i obavezna je. Poželjno je da mlad pas pokazuje upornost na praćenju traga i da prati trag zeca (ili lisice) preko 300-400 m, a praćenje traga na 700 ili 1000 m uz glasnost na tragu zeca kojeg ne vidi je već odlična osobina.
Na jesenjim uzgojnim ispitima se sklonost radu, zajedno sa aportiranjem, na tragu ocenjuje i u disciplinama rad na vlečki pernate i dlakave divljači, a na svestranom ispitu još i na na krvnom tragu starom do 48 časova.
Nemci neguju oštrinu kod nemačkog oštrodlakog psa i ona je obavezna. Po njima oštrodlaki nemac mora da zadavi svaku grabljivicu na koju naiđe u lovištu, bila ona ranjena ili ne: lisicu, mačku lutalicu, tvora, kunu itd. i da bude oštar na ranjenu krupnu divljač i divlju svinju. Veći broj oštrodlakih nemaca ima položen ispit za rad na divlju svinju.
Taj odnos prema oštrini je nastao još početkom uzgoja rase u XVIII veku, jer su tadašnji odgajivači smatrali da samo oštar pas može pomoći da se lovište očisti od štetnih vrsta predatora po divljač. Često se kaže da je ova rasa pravljena za profesionalne i “prave, aktivne lovce” kojima je oštar pas preko potreban.
U ostalim državama se oštrina daleko manje forsira, većinom i ne ispituje, tj. nije obavezna. Pitanje je kako će se odnos prema ovoj osobini razvijati i u samoj Nemačkoj sa obzirom na sve jači i agresivniji pokret za zaštitu životinja.
Loviti se može samo sa obučenim psom. Pas koji nije obučen ometa lov, i naš i drugih lovaca, i uznemiruje divljač. Dobrog psa možemo imati samo ako ga planski i sistematski obučimo i uvedemo u lov. Ovde mislimo na obuku svestranih pasa, tj. pasa koji love svu divljač i rade i pre i posle pucnja sve potrebne radnje da bi našli divljač i omogućili lovcu hitac, te da bi našli odstreljenu i ranjenu divljač i doneli je lovcu ili lovca odveli do nje.
Obuku počnimo samo sa psima koji su zreli za obuku a to je od 8 do 20 meseci (uopšteno oko godinu dana, tj. prvog proleća posle štenjenja) starosti. Period pre početka obuke koristimo za odgoj, tj. vaspitanje mladog psa i njegovu pripremu za obuku.
Pojednostavljeno u periodu do obuke je bitno da se pas dobro formira fizički i psihički i da ne stekne pogrešne navike.
Vaspitanje mladog psa
1. Od odvajanja šteneta od sise moramo pravilno hraniti štene. Kvantitetom i kvalitetom dostupna hrana mora zadovoljiti potrebe mladog organizma u razvoju. Nepravilna ishrana dovodi do zastoja u razvoju i do negativnih procesa koji kasnije utiču na radni učinak psa.Jako je bitno da štene prođe fazu socijalizacije i stekne pozitivna iskustva prema ljudima, a posebno svom vodiču. Kroz igru psa treba pripremiti za obuku, tj. od malena naučiti da uči.
2. Psa držimo u boksu, hranimo ga sami i izbegavajmo preterane kontakte sa drugim osobama. Držanje psa na lancu je negativno u svim aspektima, u dvorištu može doći do stvaranja loših navika, držanje psa u kući dovodi do omekšanja psa na hladnoću i do nepoželjnih kontakata sa ukućanima koji se ne drže pravila gajenja. U boksu pas ne može steći loše navike pre početka obuke, što je izuzetno važno. Oberlander kaže da je 80 % pasa pokvareno pre početka obuke.
3. Sa mladim psom se moramo baviti dnevno najmanje 1 sat.
4. Uvek se ophodimo pažljivo i ljubazno sa štenedom da bi se kod njega razvio preko potrebno poverenje prema dreseru.
5. Držimo ga čisto, čistimo na vreme i redovno od endo i ektoparazita, čuvajmo i zaštitimo od krpelja i dajmo mu potrebne vakcine.
6. Hvalimo puno mladog psa. Neka pohvalu oseća kao nagradu (nagrada – zalogaj). nemojmo podceniti značaj nagrade u vidu hrane. To će nam kasnije puno koristiti.
7. Kad god možemo vodimo ga na teren (lovište). Tražimo divljač i upoznajmo ga sa mirisima divljači na mestu gde je ležala i na njenom tragu. Ne dozvoljavajmo da proganja divljač.
8. Kada je pas udaljen na 20-ak metara od nas i zabavljen nečim pucajmo iz plašljivca i pratimo njegovu reakciju. Ako se ne plaši pucajmo češće i na svim rastojanjima iz plašljivca ili sačmarice sa metkom koji ima samo kapislu. Ako se pas ne plaši u redu je, ako je „osetljiv na pucanj“ moramo napraviti plan privikavanja na pucanj koji ćemo početi kada pas stasa fizički i psihički.
>9. Naviknimo ga na povodac (povodac je „osnovno sredstvo“ obuke od neprocenjivog značaja koji ćemo tek kasnije shvatiti) i od malena ga učimo da mirno prati vodiča pored leve noge. Pas treba da je, van boksa, ili na povodniku ili pod budnom kontrolom vodiča. Ne dozvoljavajte mu izlete i samostalna udaljavanja.
10. Naučimo ga na njegovo mesto. Na komandu mora otići na svoje mesto i leći. Nikada ga ne kažnjavati na njegovom mestu !
11. Komandu izdajmo – komandujmo samo kada pas zna šta treba da uradi i šta tražimo od njega.Budimo dosledni, komandujmo samo ako pas može da izvrši komandu i ako mi možemo da ga primoramo na to. Posle komande nema odustajanja od izvršenja.
12. U periodu vaspitavanja mladog psa izbegavajmo kažnjavanje koje može izazvati nepoverenje psa prema vodiču.
13. Obezbedimo redovno dnevno kretanje mladom psu. Kako raste potrebno mu je sve više kretanja. Samo kretanje obezbeđuje pravilan razvoj organa, izdržljivost i fizičku snagu koja je kasnije neophodna psu u lovu. Na početku ga vodimo peške, zatim pored bicikla pa mopeda uz poštovanje postepenog sticanja kondicije (dužine ture). Nemojmo prefosirati mladog psa odjednom! Uvek je najbolje slobodno kretanje u kome se pas umori. Partner u igri (drugi pas) dobro dođe. Za vreme istrčavanja biciklom ili mopedom nemojmo psa ostaviti daleko iza sebe, sačekajmo ga, zovimo.
14. U proleće počinje priprema mladog psa za ispit urođenih osobina. Cilj ispita je da se procene nasleđene osobine mladog psa i njegovi prirodni nagoni.Prema psu treba biti realan: ako mladi pas do godinu dana ne prati sa voljom trag zeca stotinak metara i ne traži energično i sa voljom nije.
Na ispitima urođenih osobina i uzgojnim ispitima se ispituju discipline nos, rad na tragu, pretraživanje, stajanje (kod ptičara) i ponašanje na pokrenutu divljač, karakter psa i njegova vodljivost. Pored ovih disciplina vodič treba da ispita psa još na lovačku strast svog „učenika“, njegovu inteligenciju, tj. volju za učenjem, upornost i izdržljivost i ljubav prema vodi. Kod nas nije uopbičajeno da se od ptičara traži oštrina kao kod matičnih klubova za nemačke ptičare ali nije na odmet.vredan truda oko obuke.
Bez obzira da li ćemo izvesti psa na ispit ili ne (a trebalo bi i zbog ispitivanja uzgojne vrednosti i roditelja i nasleđenih osobina mladog psa koji odlučujuće utiču na njegovu kasniju upotrebljivost kao lovnog psa) moramo sami rasčistiti sa osobinama mladog psa koje su potrebne za lov, i u krajnjem slučaju utvrditi da li je pas vredan truda koji se ulaže u obuku a koji nije ni mali ni zanemarljiv. Posebno je važno ispitati i biti načisto sa karakterom mladog psa.Način utvrđivanja osobina mldaog psa je tema drugog članka, sada smo već stigli do obuke.
Obuka mladog psa, tzv. osnovna obuka, počinje obično 1. (ili oko 1.) marta. Pri osnovnoj obuci se moramo pridržavati sistema i plana obuke i principa postepenosti, što znači da novu radnju počinjemo da učimo kada je prethodnu pas shvatio. Kada pas shvati – „nauči“ radnju stalnim ponavljanjem kroz vežbe namećemo psu model ponašanja koji nama odgovara. Pas uči samo stalnim ponavljanjem. Ponavljanje je izuzetno važno! Svakodnevno obučavajmo psa 15 – 20 minuta. Ne više od pola sata! Prvi deo dnevne obuke je uvek ponavljanje naučenog. Toliko vremena može svako odvojiti svaki dan. Ako pas slabije napreduje radimo više. Brzanje daje kuse rezultate. Glavna osobina dresera je strpljenje, razmišljanje „psećom logikom“ i brzo, skoro munjevito, reagovanje kako pohvalom tako prinudom. Takoreći treba "čitati misli" mladom psu i reagovati pre nego što pogreši. Prvo obuku radimo na povodcu, zatim na dugom povodcu, pa u ograđenom prostoru i na kraju u prirodi bez povodca uz uznemiravajuće faktore da bi učvrstili poslušnost psa.
Kaledndar obuke smo podelili u periode od dve nedelje. U proseku je ovaj vremenski period dovoljan za savlađivanje pojedinih radnji ili grupe radnji ako svakodnevno radimo sa psom. Ima vremena i za vežbanje i ponavljanje na pretek. Zadatke koje je pas naučio i dalje ponavljajmo, usavršavajmo. Ako obuku počnemo 1. marta do 1. oktobra je možemo u potpunosti završiti.
Samu obuku delimo na osnovnu obuku ili obuku poslušnosti i uvođenje pasa u lov.
U osnovnu obuku spadaju radnje uz nogu, sedi, lezi, stoj, dođi, aport, daun, puzanje, lajanje na komandu i odloživost . Osnovnu obuku treba da završimo za oko 2 meseca (7 – 8 nedelja), zatim radimo uvođenje u lov, tj. primenu naučenog u lovištu. Za osnovnu obuku je potrebno imati plan obuke sa razrađenim tehnikama obuke za pojedine radnje, i potrebna su pomagala: kratki i dugački povodac, obična i bodljikava ogrlica, razni aportoci, punjene kože, pištaljka, prutić, praćka i parče lanca, pecaljka, i mirno neograđeno i ograđeno mesto za rad sa psom (prostor veličine 5 do 10 ari).
U uvođenje u lov spada učenje pretraživanja u polju, navikavanje na pucanj, stajanja na divljač kod markiranata, upravljanje kretanjem psa, mirnoća na pokretanje divljači, mirnoća na hitac, izrada traga i vlečke, šaranje i grmarenje u šumi, rad na krvnom tragu, aport iz vode, izrada plovnog traga patke i pretraživanje zarasle vodene površine (šaranje u vodi).
Ako ne želimo da radimo krvni trag ne moramo u osnovnoj obuci psa učiti lajanju. Za uvođenje u lov je potrebno lovište sa vodom i šumom, živa i odstreljena divljač i krv divljači za veštački trag.
Ponekad zatreba pomoćnik i teletakt. Pomoćnik bi trebao i sam da bude iskusan vodič, ali u svakom slučaju mora da radi pod nadzorom dresera. Teletakt se upotrebljava samo po završetku osnovne obuke, kada drugi metodi prinude ne uspevaju, a pas je psihički „snažan“, i to za komande koje pas zna. Pre upotrebe teletakta pas mora najmanje dve nedelje nositi lažnjak. Pas ne sme povezati udar teletakta sa ogrlicom, sa divljači ili vodičem već samo sa poslušnošću. Sa teletaktom moramo biti oprezni i ne sme se koristiti kod radnji kao što je dolazak psa, aport, rad na tragu ili markiranje, ne smemo uništiti njegovu samostalnost, volju za traženjem i poverenje prema vodiču.
Iako po redu prvo ide osnovna obuka ponekad se mogu kombinovati obe (aport – vlečka, odloživost – mirnoća na hitac itd.).
Učenje svake radnje se izvodi u fazama koje se na kraju povezuju u celinu (na primer aport: primanje predmeta, prihvatanje, držanje, nošenje, prihvatanje sa zemlje, donošenje bačenog, donošenje neviđenog, donošenje razne divljači, donošenje izgubljenog na tragu vodiča, donošenje i nošenje teškog aportoka, donošenje iz vode).
Ovaj kalendar je vodilja – orijentacija od koje po potrebi možemo odstupiti vremenski (ako pas nešto teško prihvata), ali nit – vodilju i redosled trebamo pratiti.
Kalendar obuke:
Ovim je u suštini obuka završena. Naveliko traje lovna sezona. Celo vreme uvežbavamo pretraživanje, upravljanje psom, stajanje, mirnoću na pokretanje divljači i hitac, ispravno donošenje, rad na tragu – vlečki, rad u vodi i na krvnom tragu. Obnavljajmo. Ispravljamo greške.Što više lovimo sa njim to bolje. Samo praksa stvara dobrog radnog psa.
Normalno je da bi pas konačno prihvatio obuku i sazreo potrebno je barem još godinu dana. Za tih godinu dana ne smemo prestati sa obukom, iako ona može biti manjeg intenziteta, tj. ne mora biti svakodnevna. U lovu te prve godine moramo više paziti na psa i na njegov korektan rad nego na sam lov i ulov i moramo se nešto odvojiti od ostalih lovaca i pasa da se međusobno ne ometamo. Ako naš pas greši odmah ga stavimo na povodac i uz korekciju greške obnavljajmo vežbe poslušnosti, posebno daun.
Na početku jedna važna stvar i objašnjenje: još uvek ima lovaca i dresera koji misle da mogu svog psa naučiti aportu i kroz igru.Ponosni su što im štene od 6 meseci donese bačenu loptu, komad drveta ili čak i divljač. Ako želimo da ispitamo nagon za donošenjem mladog psa, to je u redu, ali nemojte ni pomisliti da ćete imatu pouzdanog aportera u lovu ako ga obučavate donošenju kroz igru.Na kursu za obuku se pojavi polaznik i kaže "Moj pas već nosi zeca od 4 kg." želeći time da izarazi da on nema potrebe da prisustvuje kursu. Jadni neznalica ! Među 1.000 pasa jedva da postoji jedan pouzdani aporter koji donosi svu divljač ako nije naučen donošenju prinudom. Bez prinude to jednostavno ne ide! Ni sa hiljadu ponavljanja, ni sa pravovremenim pohvalama ne možemo postići siguran rezultat. Postoje psi koji, naučeni aportu kroz igru, donose pernatu divljač ili kunića, ali ako se pojavi neki uznemiravajući faktor zataje, ako poleti fazan na kojeg se puca, ili nedaj bože, skoči zec.Uobičajeno je da takvi psi, kada naiđu na divljač na koju nisu naučili ili je neprijatna za aport (sitne grabljivice, šljuke, vrane, lisica), zataje sa donošenjem - ostave divljač, ne uzmu je u usta.Džabe lepe reči i molbe - nema aporta.
Na pitanje da li učenje aporta - donošenja treba početi pre "dauna" (zaleganja) ili obrnuto, ili pak istovremeno i koji način daje veći uspeh ne možemo dati jednostavan odgovor. (Aport su radi posle "uz nogu" i "sedi", primedba prevodioca). Odgovor u potpunosti zavisi od psa.Ja sam u principu obe radnje obučavao psa istovremeno, u većini slučajeva uspešno. Zaleganje (daun) počnimo samo kada pas već prima (prihvata) razne predmete sa zemlje. Naime zaleganje se mora učiti veoma tvrdim načinom koji psa zaplaši - taj strah prirodno kasnije nestane, kod mekih pasa taj strah često traje satima, čak može trajati i danima i može loše uticati na vežbanje donošenja.Ovde je veoma veliki značaj veštine samog lica koji vrši obuku. Sama složena radnja donošenja se uči podeljena na više osnovnih i jednostavnijih delova - vežbi, i to: (Iako se pas obučava aportu u osnovnoj obuci zajedno sa vežbama poslušnosti, aport je složena radnja, tzv. radnja veštine. Ne možete reći psu "idi tamo negde i traži predmet - divljač, nađi, uzmi u usta tako da ne povrediš i brzo ga donesi meni, sedi ispred mene i pusti aportok tek na moju komandu u moje ruke". Zbog toga se ova radnja uči postepeno, kroz jednostavnije vežbe koje neki nazivaju koracima obuke. Te vežbe se kasnije povezuju u celinu i dobija se aport. Slično je i kod drugih složenih radnji kojima se psi uče. Aport, tj. nagon za nošenjem kod pasaj e urođena, nagonska osobina. Po teoriji predstavlja jedan vid prehrambenog nagona. Zadatak vodiča je da ovaj urođeni nagon modifikuje tako da koristi njemu - čoveku lovcu, tj. da pas njemu donosi predmete na komandu.-U principu je to suština celokupne obuke: mi, uz pomoć niza uslovnih refleksa, forsiramo i razvijamo one osobine pasa koji nama odgovaraju i koji su nama korisni, a ne psu. Primedba prevodioca).
1. Trpljenje rukavice u ustima,
2. Drži,
3. Donesi (nošenje predmeta),
4. Pas nosi,
5. Preskakanje prepreka sa aportom i bez njega,
6. Drži (hvatanje),
7. Drži (samostalno hvatanje udaljenih predmeta, niže),
Pas sam treba da hvata lakše predmete (predmete koje koristimo pri vežbanju i učenju donošenja, a koji su prilagođeni tome, zovemo "aportok", prim. prev.) Dan za danom pojačavamo prinudu. Kod psa smo potisnuli svaku želju za donošenjem. Pas ne treba da izvršava našu želju jer to hoće, nego zato što mora. To nam je cilj: da ostavi za sobom donošenje kroz igru i njene negativne pratioce (griženje, kidanje, načinjanje, zakopavanje itd.). Veoma je važno da kasnije, bilo kada, možemo da posegnemo unazad na ove vežbe učenja radi korekcija i učvršćivanja naučenog.
Blaži i tvrđi načini prinude su
a) pritiskanje labrnja (usni),
b) štipanje ušiju,
c) gaženje zadnjih šapa, d) svaki uticaj na koji pas otvara usta (bodljikava ogrlica itd.). Prvi nagoveštaj prihvatanja predmeta je otvaranje usta, i kod tog prvog znaka izdašno hvalimo psa. To se odnosi i na sledeću vežbu. Zato olakšajmo psu taj prvi korak: izbegavajmo sve što ometa i skreće pažnju psa, pas neka bude odmoran, svaka pomoć dobro dođe. Prinudu upotrebiti nakratko. Ubaciti relaksirajuće vežbe, posebno one koje pas rado radi.
8. Hvatanje sa zemlje (pas samostalno hvata predmete koje mu držimooispred usta, postepeno udaljavamo premet, spuštamo ga niže, sve do zemlje, koristit cigle kao pomoć),
9. Donošenje (pas ide do aportoka, uzima ga i donosi so vodiča. Trudimo se da pas što brže donese, vežbajmo sa raznim predmetima, povećavajmo prinudu, ne dajmo mu vremena da razmišlja i okleva),
10. Donesi izgubljeno (predvežba za donošenje po tragu vodiča),
11. Izgubljeno, donesi (donošenje po tragu vodiča, pomagala kratki i dugi povodnik, laki aportok, teški aportok, punjene kože divljači, zec, mačka, lisica., 12.Donošenje teškog aportoka, raznih predmeta i divljači,
13. Samostalno donošenje (bez komandi) i
14. Donošenje uz ometanja.
Štap i korbač su zabranjeni! Kod svih vežbi učenja donošenja zaboraviti na to. Preći na sledeću fazu - vežbu, samo kada prethodna već dobro ide. Samo tako možemo sa uspehom koristiti prinudu.
PAS TRPI RUKU VODIČA U RUKAVICI U USTIMA
Psa postavimo da sedi uz levu nogu sa bodljikavom ogrlicom oko vrata. Pustimo da povodac padne na zemlju i stanemo nogom na njega. Levom rukom obuhvatimo nosnik psa odgore i kažiprstom i palcem pritisnemo usne na zube psa tako da ga zaboli i da ga nagoni da otvori usta. Istog momenta uz komandu"drži" vodič stavlja desnu šaku dlanom okrenutom nagore u usta psu. Popustimo pritisak na usne i uz pohvalu "dobro" (ili "bravo") ostavljamo ruku oko 10 sekundi u ustima. Pri tom levom rukom malo gurnemo glavu psa unapred. Ako uspemo, počešemo ga po glavi, korenu ušiju i hvalimo ga.Svaku neprijatnost sada već treba izbegavati.Pazimo da ruku ne gurnemo toliko nazad da bi da pritisne koren jezika ili usne na kutnjake. Kod ptičara 2-3 prsta neka idu iza predkutnjaka, kod jazavičara 1 prst.Kod prve vežbe nije važno trajanje koliko drži ruku u ustima nego da se pas ne protivi. Posle nekoliko sekundi uz otegnuto "pusti" izvučemo šaku. Sledi velika pohvala. Ovo vežbamo dok pas ne trpi ruku vodiča do 1 minuta bez otpora. Vežba je svrsishodna jel pas radije trpi ruku svog vodiča u ustima neko bilo koji predmet, tako da ovim olakšamo prvu vežbu do maximuma. Pas pri ovoj vežbi uči meko držanje i ne navikava se na griženje i tvrd zahvat.
"DRŽI!"
Pas treba da drži (trpi) laki aportok i zečju kožu u ustima. Pristup kao kod prethodne vežbe.Samo mesto ruke u rukavici stavljamo predmet psu u usta toliko duboko da bude iza sekutića i pohvala odmah čim pokaže i malo naklonosti ka držanju. Desnu ruku podvučemo ispod brade da sprečimo ispadanje ili izbacivanje ("pljuvanje") predmeta. Ako pas drži kraće vreme drveni aportok posle 6-15 vežbi koristimo punjenu kožu zeca. Ako i to ide idemo na sledeću vežbu.
"DRŽI" I "DONESI"
Pas drži drveni aportok i zečju kožu.Dok on drži aportok levom rukom ga mazimo po glavi i hvalimo a desnu uklanjamo ispod brade postepeno uz oštru komandu "drži!". Oštar pogled u oči psa ga primoraba da se skoncentriše na vodiča i smanjuje njegov otpor. Na svaki pokušaj da pas sipusti ili ispljune aportok munjevito reagujemo podmećući desnu ruku ispod brade i pridržavajući donju vilicu da se ne otvori uz oštru komandu "drži". Biće potrebno 5-20 pokušaja da bi pas držao predmet 1 minut.Svaki put uz otegnutu komandu "pusti" uzmemo predmet psu i hvalimo ga.
Kod ove tri vežbe izbegavajmo zastrašivanje, a prinuda mora biti umerena, smirena i neumitna-neizbežna, bez ikave velike tvrdoće.Ne škrtarimo sa pohvalama ako se pas ponaša po našoj želji.Jako je važno da pas pusti predmet samo na komandu "pusti".Zato toplo preporučujem da komandu pusti ne izdajemo odmah čim krenemo rukom ka aportoku, nego da ruku nekoliko puta vratimo, da uhvatimo predmet i ponovo vratimo ruku i tek posle 3., 4. pa i 5. - približavanja ruke KADA UHVATIMO APORTOK KOMANDUJEMO "PUSTI" ! Da bi izbegli nekorektno donošenje, tj. predavanje preporučujem sledeće: čim pas nauči da drži aportok na komandu naučimo ga da pusti izričito samo na komandu. Pas je izvanredan osmatrač naših pokreta i postupaka, i to može da nam pogne u obuci. Naime, ako vodič komanduje "pusti" čim dohvati predmet, ili čak kada pruža ruku prema predmetu, a ne kada čvrsto uhvati aportok, pas brzo poveže da aportok može pustiti čim vodič pruža ruku prema psu ili uhvati aportok i bez komande što ima za posledicu otvaranje usta i puštanje aporta pred nogu vodiča pre vremena. "bacanje" aporta pred nogu vodiča pas neuči brzo, potreban je samo jedan mali korak. Da bi to izbegli od početka obukeaporta preporučujem da komanda "pusti" ne sledi čim pas sedne ispred vodiča sa aportom, ili čim uhvatimo aportok, ili neposredno posle toga, nego posle sedanja prvo pomilujemo psa po glavi, sklonimo ruku, još jednom pomazimo psa po glavi i sklonimo ruku, a pazimo da pas pri tome drži aportok, i tek tada uhvatimo predmet i posle male pauze komandujemo "pusti". Ovo kasnije pri učenju korektnog donošenja ima veoma veliku važnost.Psa uči da se skoncentriše. Ovde ću da sažmem ceo proces vežbanja kod držanja i puštanja aporta i preporučujem svakom vodiču da to uzme smišljeno k znanju i precizno primenjuje. Od viška nikad ne boli glava, ali manjak disicpline može imati neprijatne posledice. Ako se pas pri dolaženju sa aportom ponaša plašljivo nikako ne idimo prema njemu, već nekoliko koraka unazad uz obilno hvaljenje psa. Neki psi, dobri aporteri, od sreće zaborave da sednu ispred vodiča i radosno prave krugove oko njega. Istina, počasni krug nije greška, ali ako se to ponavlja sa više krugova vodič mora energično da se umeša i natera ga da sedne ispred njega, jer se kvari opšta slika i sled radnji i pas zaboravlja svoj zadatak. Znači još kod podgoja - predradnji naviknomo psa da sedne tu, ispred nas, na rukohvat. Ovo možemo postići pri dolasku blagim udarcem prutićem po zadnjici. Izbegavajmo kod pasa koji kruže svaku pohvalu dok ne uzmemo aport.
Stupnjevi tj. delovanje vodiča, po redosledu:
Nemojte se smeljuti na ove sitnice. Male pauze imaju veliku važnost. Psa uče korektnom radu. Meni su veoma važne 5-10 faze, nikada nemojte komandovati "pusti!" dok pružete ruku prema aportoku. Nikada zajedno te dve akcije! I kod odraslih pasa ne žurimo sa preuzimanjem divljači.
Ovo je posebno važno kod donošenja iz vode, jer pas žuri da otrese vodu sa sebe, što dbovodi do toga da često odloži divljač. I, ako je živa - ranjena, patka nestane u šašu i često se više ne nađe.Prethodna preporuka to eliminiše. Čim pas stigne do obale napravimo nekoliko brzih koraka unazad. Nepravilno je ići prema psu i grubo ga zastrašivati.
NOŠENJE PREDMETA
Pas sa aportom u ustima sedi pored noge. Vodič korakne ispred njega, levom rukom hvata povodac na kratko a desnu drži ispod brade psa. Uz komandu - poziv "dođi!" napravimo nekoliko koraka unazad i blago povučemo psa. najverovatnije da će pas pokušati da ispusti aportok pre nego što ustane i krene prema vodiču. To sprečimo desnom rukom, blago ga vukući prema sebiuz poziv i ulagivanje psu. Ako ipak ispusti aportok ne smemo ga odmah kažnjavati nego mirno, strpljivo vratimo aportok u usta i iz početaka kako je gore opisano, samo pazimo da ne ispusti aportok.U 90 posto slučajeva posle 6-10 pokušaja uspevamo.Ako ne ide pokažimo više strpljenja. Samo se nemojmo ljutiti. Ako posle nekoliko koraka sedne, uzmimo mu predmet.Kod ove vežbe naš tom treba da je prijateljski.
Kada pas već nosi, menjajmo premdete - aportoke. U međuvremenu će se otkriti, ako dosada nije, da pas neke predmete radije nosi nego druge, ali vežbanjem odbojnost prestaje. Desiće se da će u hodu ispasti predmet iz usta psu. To je zbog toga što pas još ne zna dobar zahvat i kada treba da nosi na veće razdaljine izgubi volju za nošenjem.U ovim sitaucijama je bitno, da uz energično "fujj!", istog momenta predmet brzo i uz blagu prinudu vratimo u usta psu.Posle nekoliko ponavljanja i 3-4 dana pas će laki aportok nositi pored vodiča 3-4 minuta.
PRESKAKANJE PREDMETA SA APORTOM
Naši psi rado skaču. Sa radošću preskaču i na povodcu sa vodičem preko kanala ili manje prepone na komandu "hopp!". Ponovimo to 5-6 puta i videćemo da pas rado skače. Često se pas oneraspoloži i izgubi volju za rad usled monotonih vežbi. Interes vodiča je da psa ne zaplaši u uvoj predfazi obuke, da mu ne dosadi obuka i da ga održi u dobrom raspoloženju. Zbog toga pri obuci aporta vežbajmo preskakanje. Najbolje da odaberemo neki uži (korak) kanal, potok, ili prepreku visoku oko 30 cm., da posle 5-6 vežbi povećamo na 50-60 cm. Pas brzo nauči da drži predmet pri preskakanju.p Pri zamornim vežbama donošenja pas je sklon da mekano "labavo" drži predmet, ali pri preskakanju prilagođava zahvat skoku.I za psa će cela stvar biti zanimljivija.U svakom slučaju preporučujem da probate. Dreser neka menja tempo i neka svaku moguću priliku iskoristi da psu obezbedi uslove i prilike za ove vežbe. To će ubrzati stvar. Kasnije će nam trebati jedna visinska prepreka (do 110 cm za "ptičare"), kod manjih pasa niže. Ja sam sledeće radio: u uglu dvorišta koji nije prometan sam ogradio površinu 2x4 m. visine 110 cm od žice, letve, oblica... Na jednu užu stranu od 2 m. sam postavio po dve motke vodilje na debljinu daske. Uzmeđu njih sam dodavao daske na visinu po želji. Inače preskakanje treba raditi i u prirodi, kad god se ukaže prilika za tim, sa prirodnim preprekama (sa kojima će pas kasnije da se sreće u lovu). Pas je uvek na povodcu za vreme vežbanja.
"DRŽI"
Dosadašnje delovanje psa je bilo pasivno, posle ovoga treba da krene sa aktivnim delovanjem, što znači da predmet koji je postavljen ispred njegovih usta samostalno treba da uhvati i drži.U dosadašnjim vežbama jedva da je bilo prepreka, i osrednji dreser može da postigne da posle nedelju dana pas nosi okolo aportok. Posle ovog povećavamo zahteve.
Obazrivo, smišljeno i postepeno napredujmo, izbegavajmo svaku tvrdu intervenciju prema psu i sačuvajmo uvek prisebnost. Prvi pokušaj za samostalno hvatanje predmeta predstavlja veću teškoću nego kasnije uzimanje aportoka sa zemlje. Mir, strpljenje i brze intervencije bez grubosti su zakon. Dreser stoji sa desne strane psa.Pustimo povodac da padne na zemlju.Na otvorenoj šaci desne ruke držimo aportok tak da vrhovima prstiju dodirujemo donju vilicu psa. Desnom rukom obuhvatimo gornju vilicu psa kao raije opisano kod komande "drži" i prinudimo psa da otvori usta.Istovremeno glavu psa umereno guramo unapred i jednovremeno desnom rukom otkotrljamo aportok u tako otvorena usta psa.Pas mora da iskusi da pritisak prstiju na žvale izaziva bol od kojeg može da se oslobodi samo ako pruži glavu unapred i uhvati aportok.Samo prvom prilikom pomažimo kotrljanjem aportoka, posle više prisiljavajmo pas guranjem glave unapred.na svaki aktivni znak otvaranja usta momentalno prestanimo sa nanošenjem bola i hvalimo. Uspeh najčešće zavisi od umešnosti vodiča. On pojavu volje za akcijom odmah i brzo prepozna i prinudu zamenjuje momentalno pohvalom - nagradom. Prvi korak je najteži, ali i de brže ako pas shvati: pasivnost je bočlna, ako deluje nestaje bol. Mesto pritiska desni na zube prstima možemo koristiti povlačenje bodljikave ogrlice napred.
Smatram svrsishodnim da posle prvog hvatanja prestanemo sa vežbom uz veliko hvaljenje psa, i ponoviti tek posle 1 sata. Dešava se, kod tvrdih pasa, da ni posle 20-ak pokušaja ne uspemo, i da moramo primenuti jaču prinudu. Uhvatimo povodac naposredno ispred okovratnika i povucimo uz komandu "drži!" napred. Na bol izazvan bodljikavom ogrlicom pas će otvoriti usta, i tada uz našu malu pomoć aportok psu stavimo aportok u usta, momentalno prekinimo povlačenje ogrlice i pohvalimo psa. Više načina primene prinude daju isti rezultat, samo se razlikuju u stepenu jačine prinude. Kada pas već samostalno hvata i uzima predmet, menjajmo predmete hvatanja.
Drugi dreseri prinuđuju psa da uzme predmet tako što ga povuku za uvo, uštinu, ili nagaze na šapu.Ja sam u najviše navrata postizao željeno sa pritiskanjem usne na zube. Ali je u svakom slučaju nepravilno privoleti psa kroz igru, dodvoravanjem i maženjem na otvaranje usta....Ko tako radi ne shvata suštinu zadatka, i sigurno nije obučio više od 2-3 psa. Prinudu pojačavamo. Pas u ovoj fazi hvata aportok ne zato što mu to čini zadovoljstvo, nego zato što to mora, što mu vodič to komanduje.
Pronalaženje divljači sa psom u lovu radi odstrela je samo deo uloge lovačkih pasa u lovu. Sa stanovišta savremene lovne etike, lovnog reda, ekonomike i humanosti daleko je važnije svaku odstreljenu ili ranjenu divljač pronaći. Odstreljenu, bez obzira da li je ostala na mestu ili se udaljila od mesta nastrela i sakrila, da ne propadne, a ranjenu da se što pre oslobodi muka.
Uporno i neumorno traženje odstreljene i ranjene divljači je obaveza svakog lovca u svakoj prilici. U zemljama sa naprednim lovstvom je to ugrađeno u zakone o lovstvu, a kod onih gde je tradicija duga to se podrazumeva. U nekim pak zemljama svako lovište koje gazduje krupnom divljači je obavezno da ima kvalifikovanog psa za rad na krvnom tragu (krvoslednika ili bilo koju drugu rasu, tj. psa koji je položio ispit na krvnom tragu).
Sa stanovišta lovačke strasti pronaći izgubljenu divljač je isti doživljaj, ako ne veći, nego je odstreliti.
Zbog svega toga je, pored donošenja, veoma važno da pas mirno i uporno prati trag ranjene divljači. Ali, na žalost, nagon za praćenjem traga nije jak kao što je nagon za pronalaženjem, stajanjem ili čak i radom u vodi i treba ga probuditi i razvijati svim sredstvima.
Na sreću lovci su odavno shvatili značaj rada na tragu: kod nemaca na uzgojnim ispitima za lovno-radne pse rad na tragu živog zeca ili lisice i rad na tragu žive patke se boduje sa najviše bodov a. Takvo vrednovanje je rezultat dugogodišnjih naučnih istraživanja i iskustva ljudi posvećenih lovu, uzgoju i obuci pasa.
U Srbiji je rad sa psima na tragu daleko od zadovoljavajućeg, takoreći u začetku. Lovci postepeno shvataju značaj rada na krvnom tragu i obuke pasa za rad na tragu. Nabavljaju se specijalisti – krvoslednici, eminentni kinolozi - Mihajlo Hadži Pavlović, Dragan Janjić, Vladan Videnović održavaju seminare o krvnom tragu. Tako su samo prošle jeseni u okviru projekta racionalnog korišćenja pasa tragača po krvi u lovištima Srbije (koji su finansirani sredstvima Republike Srbije namenjenih unapređenju gazdovanja lovištima) održana dva seminara u Minićevu i Vajskoj. Ali još nema dovoljno ni pasa obučenih na rad traxgom ni dovoljno specijalnih ispita na krvnom trag, a i literatura je više nego oskudna. Sa ovim člankom želimo da pomognemo svim zainteresovanima da shvate suštinu rada na tragu, da damo jedan skroman putokaz za početak rada sa tragačima.
Ovaj članak nismo namenuli vodičima krvoslednika specijalistima pravljenim za rad na tragu, ni profesionalnim vodičima „hirschmannima“ koji žive za praćenje traga jelena, nego prvenstveno (običnim) lovcima kojima je potreban pas za trag i lovočuvarima koji rade krvni trag sa rasama lovačkih pasa koji se svestrano koriste u lovu. Pošto je materijal obiman objavljivaćemo ga u delovima. Za rad na tragu se mogu koristiti goniči, jamari, cunjavci, retriveri i nemačke rase iz VII FCI grupe. Svaki pas može biti dobar tragač ako ima predispozicije za to i ako se radi sa njim.
Divljih svinja je sve više i rast njihove brojnosti kao da nema granica. Love se u teškim uslovima za precizan hitac, ili u trku ili pri slaboj svetlosti i ima puno prilika za rad na tragu, pa i potrebe za psima koji su pouzdani tragači. A o tome da jelensko lovište nema krvoslednika ne bi smeli ni pomisliti. To je svetogrđe.
ZAŠTO RADITI NA TRAGU ?
Opšte je poznato da je kod pasa čulo mirisa – njuh najbolje razvijeno i najviše korišćeno čulo. Pas ima superioran njuh u odnosu na čoveka. Zbog toga pse i koristimo u lovu. I druga čula pasa su, kao naprimer sluh, razvijena ali njuh dominira. Pas sve omiriše, proverava njuhom.
Pa zašto tada moramo učiti tragu i raditi sa njim na usavršavanju te radnje?
Iz istih razloga zašto učimo, recimo psa da sedne ili da legne. Jer pas zna i sam od sebe da sedne ili legne. Kada mu se prohte. Ali mi želimo da urođene osobine njuha i mirisanja tako formiramo i kanališemo obukom da služi nama, za naše potrebe, po našoj želji i na našu komandu.
Da nas naš pas, koristeći svoj njuh i nagom za lovom i traganjem, od mesta nastrela dovede do mrtve ili ranjene divljači koju mi ne možemo sami da nađemo. U većini slučajeva – sem kada je sneg ili ima puno krvi.
DEFINICIJA TRAGA I POJMOVA PRI TRAGANJU
Šta je u suštini trag ?
Čovek – lovac prati trag očima. Za njega trag predstavlja ono što vidljivo ostaje pri begu ranjene divljači. To je deformacija zemljišta - tla i onoga što je na tlu (snega, lišća, itd) nastalo kao povreda zemljišta pri kretanju divljači. Tu su i drugi „nusprodukti“ ranjavanja: parčad kostiju, dlake, delovi mišića, delovi raznih organa i krv koju izbacuje ranjena divljač na trag ili pored traga.
Pas trag prati njuhom i tamo gde više za čoveka nema tragova. U lovištu za psa manje - više sve jednolično miriše dok ne naiđe na trag. Pas se instiktivno zanima za promenu jednolične mirisne slike, zanima ga trag divljači koja je cilj njegovog lovačkog nagona, posebno ako je ranjena.
Za psa je trag mirisni kompleks ili „koktel mirisa“ nastao kao posledica povreda tla prilikom kretanja – bega divljači.
Kompleksni miris traga se sastoji od mirisa okoline, mirisa tla, mirisa povrede tla (zgažena trava i lišće, zgaženi insekti, puževi..) od strane divljači, mirisa same divljači nastale ispravanjem tela, usecanjem i trenjem po tlu nogu divljači pri begu i lučenjem žlezda, te mirisa krvi (gde je ima).
Niz pojedinačnih tragova koji se nalaze na određenoj udaljenosti jedan od drugih (zavisno od veličine – visine divljači, vrste hoda i trka) čine trasu traga. Mi lovci u praksi trasu traga nazivamo tragom.
Trasa traga ima svoj početak na mestu nastrela i svoj kraj gde je tražena divljač. Trasa nije prava, ima svoje krivine, kao i prelome gde se smer kretanja prelama pod većim uglovima. Na trasi traga može biti jedan ili više ležaja gde je ranjena divljač prikupljala snagu za dalji beg. Tu je miris traga nešto jači i pas mora pokazati takva mesta svojim ponašanjem, a mi ga u obuci podsticati na to. Trasu traga mogu preseći – ukrštati drugi tragovi, tj. trase tragova, stariji ili mlađi, na kojima pas ne sme skrenuti. Pas koji ne skreće sa traga koji prati se naziva čistim na trag.
Iznad trase traga je mirisno polje traga. Miris traga je najjači i najduže se zadržava pri zemlji i udubljenjima nastalim kretanjem - begom divljači, zbog toga pas tragač mora držati glavu nisko, pri zemlji. Iu istih razloga se veštački trag krvi postavlja niz vetar (sa vetrom u vrat). Mirisno polje trase se ne poklapa uvek sa samom trasom traga, tj. može biti nešto pomereno levo ili desno (levo ako vetar duva zdesna i obrnuto) i vodič mora na to paziti, a pas može zbog toga raditi nešto sa strane traga. Pomeranje mirisnog polja trase traga zavisi od jačine i pravca vetra.
Mirisni kompleks koji je zalepljen za trag i lebdi iznad njega može biti raznog intenziteta i može trajajati duže ili kraće vreme. Trajanje mirisa traga zavisi od jačine traga koju je ostavila divljač, od strukture i stanja tla na kome je trag ostavljen i od vremenskih prilika.
Sa stanovišta tla su povoljni uslovi za traganje u šumi sa podrastom, livadi, oranju, šumskim putevima sa što manje tragova ljudi i ostalih životinja. Tvrdo tlo, putevi (asfalt, kamen), menjanje više struktura tla, mnoštvo tragova (kao u gateru) nisu povoljni i mogu onemogućiti psa da uspešno odradi trag.
Što se vremenskih prilika tiče povoljno je vlažno vreme, rosa, sveže vreme (bez vrućina), čak i slaba kiša. Nasuprot ovome trag brzo slabi na jakoj kiši, velikoj vrućini, suvom vremenu, jakom vetru i velikim snežnim padavinama. Ako padne sneg do 4-5 cm, još se može pratiti trag, ali ako je sneg dublji pas postaje nemoćan.
Iz svega gore navedenog, tj. da se uobičajeno prati trag star od nekoliko sati do 70 sati, najčešće 10-12 sati, te da je miris traga daleko slabiji od direktnog mirisa same divljači, da se u trasi pojedinačni tragovi nalaze na određenoj udaljenosti jedan od drugih, da ih treba povezati, da često nema krvi na tragu, ili nema dovoljno, ili pak nestane posle određene daljine trase i da trag mogu ukrštati drugi tragovi koji mogu omesti psa vidimo da je rad na tragu, kao i obuka psa na rad na tragu veoma kompleksna radnja i zahtevaju sistematičnu, znalačku obuku i veliki trud od strane vodiča. I zbog toga predstavlja veliki izazov.
KAKO UČITI TRAG ?
Trag učimo psa tako što postepeno razvijemo uslovni refleks praćenja jednog traga ranjene divljači od početka (nastrela) do kraja (divljači).
Ili drugačije: da pas na zvučnu ili vizuelnu komandu svog vodiča, a koristeći svoj njuh, krene po tragu staloženo, polako, skoro razmišljajući „spuštene glave među nogu“ i dovede nas po nizu tragova (trasi traga) do divljači koja nije ostala na mestu nastrela.
Delovi uslovnog refleksa rada na tragu su komanda „Prati trag“ – kao uslovni nadražaj i bezuslovni nadražaj - nagrada u vidu parčeta mesa, zadovoljenje pronalaskom divljači, obilna pohvala na kraju traga.
Na kraju traga uvek mora biti nečega što interesuje psa i raduje psa (koža divljači, sama divljač, mačak ili zec u kavezu), jer na taj način pojačavamo volju za radom na tragu kod psa koristeći njegov lovački nagon i izgrađujemo smislenost traganja.
Traganje je radnja gde u toku obuke, pa i kasnije, ne postoji prinuda i kažnjavanje, samo pozitivni podsticaji. Traganje treba da je radostan događaj za psa. Zbog toga vodič treba da razvije prisan odnos sa svojim psom – tragačem.
Kada početi obuku na tragu ?
Obuka ove radnje nije „redna“, da ide striktno posle neke druge radnje. Podsticanje praćenja traga hranom treba početi od 3-4 meseca, čim je štene fizički ojačalo i počinje da ozbiljnije pretražuje okolinu u kojoj se kreće.
Sistematska i postepena obuka može da počne čim prođu pubertetske ludorije, zavisno od psa, od 9 do 16 meseci starosti.
Samo je poželjno da je pas već barem delimično disciplinovan, da zna da ide na povodcu i da legne i ostane na mestu (da je odloživ). Ako to ne zna moramo ga vezati za drvo ili klin na početku traga.
Takođe je veoma poželjno da je pas već upoznat sa prirodom i lovištem (što više vremena provodi u lovištu), raznim mirisima i zvucima, tj. prilikama koji vladaju u njemu, jer u suprotnom neće biti skoncentrisan na trag.
Pri stvaranju ovog uslovnog refleksa koristimo blag - dobronameran pristup, uz puno pohvala i nagrađivanja, koristeći svu svoju domišljatost do maksimuma da probudimo - podstaknemo i razvijemo nagon za praćenje traga.
Imperativ je da se pas zainteresuje za trag, da mu bude lepo da ga prati i da zna da na kraju ima nečeg za njega prijatnog!
Glavno i osnovno pomoćno sredstvo obuke je dugi povodac – remnik, zaštitni znak krvoslednika preko kojeg blago korigujemo psa, reagujući na svaku njegovu pogrešku pri praćenju traga i ne dajući mu da „zbrza“. Jer na tragu pas mora raditi polako! Remnik je veza između psa i vodiča i čini ih efikasnim timom.
Lovci – vodiči se obično plaše da rade na obuci rada na tragu, misleći da je ona previše teška i složena. Pa zar je aport jednostavniji ? Pas treba da nađe izgubljenu divljač, propisno uzme u usta (ni prejako da je ošteti ni premeko da pobegne ako je živa), donese je brzo do vodiča, sedne ispred njega i preda mu u ruke, ali tek na komandu ! Nije aport mnogo lakši. Samo treba raditi. Obuka pasa za rad na tragu je posao koji zahteva kontinuiran rad sa psom i istrajnost.
Obuku tragača možemo podeliti u tri faze: podsticanje i stvaranje nagona traganja, obuka za rad na tragu (stvaranje i učvršćivanje uslovnog refleksa) i uvod u praktičan rad.
Uvođenje – podsticanje rada na tragu (šetnja u lovištu, rad na tragu hrane, na tragu vodiča, rad na tragu zeca)
Sa ovom fazom počinjemo što ranije, već od 3-4 meseca starosti šteneta. Suština je da kroz druženje i igru, bez drastičnih metoda i forsiranja pokušavamo probuditi nagon psa za praćenjem traga. Već ovde možemo oceniti da li je pas sklon ili nije praćenju traga.
Štene i mladi pas treba što više vremena da provode u lovištu i da upoznaju njegove stanovnike, mirise i zvuke. Vremenski treba ga voditi dogod se sam ne zamori – to razvija njegov organizam za velike napore koje ga očekuju u lovu.
Koristimo svaku priliku pri šetnji lovištem da, kada pas oseti i počne pratiti trag i nekoliko metara, istog časa komadujemo “Prati trag !“ samo da bi „uveli u glavu“ psa ovaj uslovni nadražaj - komandu. Praćenje traga od više desetine metara treba izdašno pohvaliti. Dobro je voditi jedan deo šetnje psa na povodcu, da stvori kontakt sa vodičem i da nauči da mu se podredi. Ponavljamo - kada oseti trag izdati komandu istovremeno kada spusti glavu. Važno je da pas spusti glavu na zemlju i trag. Nema razloga za nervozu ili žurbu. Pas će pre ilikasnije da se zainteresuje i krene po tragu.
Glad je moćan podstrekač – radimo sa gladnim mladim psom. Uopšte je uvek poželjno raditi sa psom na gladan stomak. O gladi možemo govoriti kada je proteklo 10-12 sati od poslednjeg obroka.
Vežimo parče parizera na kanap, ili junetine, može malo i da miriše, povucimo trag od 10-ak metara i navedimo gladnog „učenika“ na trag. Budimo pripravni i čim uhvati trag izdajmo komandu „Prati trag“. Pustimo ga da pojede izvor mirisa traga. Ovaj metod podsticanja praćenja traga je veoma star. Postoje zapisi da ga je Karlo Heppe već 1701. godine koristio, samo je tada meso bilo deficitarno i Heppe je koristio komad ražanog hleba mesto mesa.
Savremena, i veoma uspešna, varijanta ove metode je da postavimo pravi „trag“ od briketa – zrnaca gotove hrane za pse. Ostavimo na svakih 30 cm. po jedan briket, tako po više desetina metara, a na kraju ostavimo posudu sa hranom koju voli. Stvorimo most – po tragu može doći do nečega što je dobro po njega ili zabavno, na kraju traga ima nešto. Možemo brikete hrane poprskati krvlju divljači i postaviti sa njima trag od 60-ak metara. Produžavajmo trag do 100-ak metara. Produžavajmo postepeno razmak između dva zalogaja, vreme postavljanja i početka traganja.
Povucimo kunića, i na svakih 4-5 m ostavimo parče mesa, tek zalogaj. Pas postepeno izgrađuje saznanje o postojanju mirisne trase traga. Na kraju neka čeka obrok ili mu dajmo kunića da se poigra sa njim. Granica je mašta i snalažljivost vodiča.
Još jedna pojava koju možemo uspešno koristiti pri podsticanju traganja je vezanost psa za svog vodiča. Vežimo psa na povodac nedaleko od šume (pokrivenog terena), poigrajmo se sa njim, dajmo povodac pomoćniku, a mi se sakrijmo na nekih 50-60 m tako da nas pas ne vidi. Posle neki minut pomoćnik pušta psa koji pokušava da nas prati, a ne može drugačije nego tragom. Kad Vas nađe, nagrada u vidu dobrog zalogaja i pohvala „bravo trag.“ Kasnije ćemo ovu vežbu razviti u aport po tragu vodiča i biće moćna vežba za kombinovanu obuku.
Rad na tragu čoveka (ili na tragu vodiča ili druge osobe koja je poznata psu) se inače koristi, pored podsticanja za rad na tragu i za vežbanje od davnina. Praćenje traga divljači, koje se temelji na praćenju individualnog traga najsličnije je radu praćenju čovečjeg traga na povodniku. Ovaj metod je najviše proučen i objašnjen u radu sa službenim psima, tragačima i sanitetskim psima, te literatura o toj temi može i nama lovcima puno pomoći.
Ako pas rado donosi kroz igru i ima omiljeni predmet, treba ga vezati, pokazati mu njegovu igračku, malo ga zainteresovati za nju i odvući je da pas ne može da vidi (iza ugla zgrade, kroz travu) 50-ak metara. I ovaj metod su od davnina koristili vodiči krvoslednika. Pušten pas će pokušati po tragu da nađe u uzme „svoj“ predmet. Sledi pohvala.
Sa psom koji već trpi povodac i ne ometa ga sedimo ujutro u kola i prođimo lovištem. Ako vidimo zgodnog zeca (koji „sedi“ blizu, u niskoj pšenici ili detelini, travi po rosi) proterajmo ga i krenimo sa mladim psom po njegovom tragu. Prvo izdajmo komandu „Prati trag!“ i, ako spusti glavu na trag, pohvalimo ga. Tu treba malo popustiti povodac (koji treba da je malo duži), pas pravi prve korake - uči da prati trag na povodcu za vodiča. Svaki metar praćenja niskom glavom zlata vredi.
Dalje ćemo više pisati o radu na tragu živog zeca jer je on osnovni način za obuku rada na tragu, ovo je za sada još uvod.
Oprema
Oprema za rad na tragu nije brojna: krv ili iznutrice za postavljanje traga, posuda za krv, malo sunđera, kanapa i štap, eventualno papci ili cipele sa papcima, dugački povodac za rad na tragu, široki (specijalni) okovratnik za rad na tragu, ili kao njegova zamena, am - orma za rad na tragu. I markeri da obeležimo trasu gde smo postavili trag.
Okovratnik koji se koristi pri traganju je mnogo širi od uobičajenog da ne ometa disanje psa i ne davi ga pri radu na dugom remenu. Širok je 4 – 4,5 cm i dug 50-52 cm. Sa jedne strane ima jajoliku kopču (četvrtasta se kači na grane), a na kraju sa rupama za zakopčavanje se sužava prema širini kopče. Na oko 12 cm od kraja sa kopčom ima kariku koja se može okretati kao karabinjer da se povodac ne uvrne i zamrsi.
Danas se često viđaju psi na tragu sa ormom – holsterom na sebi, savremeniji su, postavljaju se oko grudnog koša psa i karika za kopčavanje remena je iznad grebena psa. Manje ometaju psa zbog konstrukcije i mesta postavljanja.
Dugi povodac – remen za vođenje je dužine 10 m. Kraći povodnik nepovoljno utiče na rad osetljivog psa. Širok je 2-3 cm, debljine oko 2 mm, na jednom kraju ima omču dugu 25 cm za ruku vodiča a na drugom, dugom oko 30 cm, jajoliku kopču sa kojom se povezuje - kopča na kariku okovratnika.
Kada se pas vodi uz nogu remen je u namotanom stanju i vodič ga nosi na levoj strani prebačen preko desnog ramena. Namotavanje – pletenje ili slaganje povodca se vrši na ustaljen tradicionalni način koji je opisan i ilustrovan u svim knjigama o krvoslednicima.
Materijal za ogrlicu i okovratnik je goveđa koža. Danas se prave i od mešavina raznih tkanih veštačkih materijala – perlona, najlona ili u kombinaciji sa kožom i signalnim, fluoroscentnim trakama, sa „ekološkim“ i „biološkim“ osobinama, ma šta to značilo. Ovakvo remenje je veoma praktično, savitljivo, lako, jako i otporno na spoljne uticaje – samo što nije koža, ako ste tradicionalisti.
Umesto remenja za vođenje se može uputrebiti i uže debljine oko 1 cm. Upotreblava se i danas u visokim Alpima, jer je praktičnije za nošenje u teškim planinskim uslovima pretrage. Pre se pravilo od kudelje i kozje dlake, danas od plastičnih materijala.
I još nešto: kod pretrage po tragu je remen ispušten – razmotan do pune dužine, klizi kroz ruku, bez obzira koliko ga kratko držimo (ostatak, deo iza nas, se vuče po tlu) i leži ispod grudi psa (ako ima ogrlicu), proveden između četiri noge. Tako ne davi psa, već vuče glavu dole, na trag.
Rad na tragu žive - zdrave divljači
Osnovni i izvorni način podsticanja za rad na tragu i obuke za rad na tragu. Sastoji se u tome da u rano jutro piršujemo ivicom šume, trske, remize – mesta gde divljač boravi - polja i livada u težnji da ugledamo pojedinačno grlo krupne divljači – jelena ili divlje svinje. Zatim pogledom i dvogledom pratimo putanju kojom se povlači u gustiš i pri tome pokušavamo da detaljno zapamtimo tu putanju traga. Odlazimo po psa koga postavljamo na taj trag posle (najmanje) 3 sata. Psa, koji je već prošao podsticajne i osnovne vežbe traganja, dovodima na trag, pokazujemo mu trag „postavljamo ga na trag“. Kada krene po tragu podstičemo ga i dugim povodcem pazimo da ne skrene sa traga. Pas će rado pratiti trag svinje, a mi nećemo škrtariti sa pohvalom. Na mestu gde je divljač ušla u gustiš i gde ne poznajemo dalju putanju traga psa skidamo sa traga tako što ga uhvatimo pod mišku i odnosimo 20-ak koraka, ako nije pretežak.
Praćenje traga zdrave krupne divljači treba ubaciti povremeno između dve vežbe na veštačkom krvnom tragu.
Jedna digresija: srneći trag se, jednoglasno među dreserima, ne koristi za obuku, sem ako želite da celog života radite samo na tragu srne. Jer je prejak, tj. previše uzbuđuje psa, te u praktičnom radu može odvući psa sa traga druge divljači koju prati. Na srnu se pušta samo iskusan i zreli pas preko 4 godine, koji je uhodan u radu na tragu divlje svinje (i jelena).
U staro vreme su „hirschmani“ radili obuku samo na tragu jelena. Ali oni su bili profesionalci, od toga su živeli i to im je bio posao, imali su vremena na pretek, a i ljudi su bili ređi a jeleni češći u prostranim šumama. Bivalo je prilika za praćenje traga i u obuci i u pompeznim lovovima velmoža gde je padalo na stotine grla krupne divljači sa kopljima, bodežima i primitivnim pucaljkama velikog kalibra sa jednostavnim mekim olovnim zrnom.
Danas ćete teško naći jelena i priliku za obuku, posebno kod nas gde brojimo 5-6.000 jelena u celoj državi, a i oni su u ogradama i „državnim lovištima“ gde kerovođe nisu posebno popularne.
Sama se nameće divlja svinja za rad na tragu žive – zdrave divljači. Ima je skoro svugde i sve više i puno se lovi, i još više će se loviti. A tamo gde i nje nema odlična zamena je rad na tragu zeca.
Donošenje po tragu vodiča
Izuzetno plodotvorna, višenamenska, korisna i lako izvodljiva vežba. Većina nemačkih autora u oblasti obuke pasa ih toplo preporučuje, od Oberlandera do dr. Tabela.
Kad je sa psom završena osnovna obuka donošenja (drži, nosi, uzmi, sedi, pusti) pri svakodnevnom vežbanju psa naučimo da donese aportok po tragu vodiča. Na taj način istovremeno uvežbavamo donošenje i rad na tragu.
Tehnika je sledeća: psa vodimo uz nogu na povodcu, po putevima u lovištu i bacimo aportok na tlo tako da to pas vidi. Nastavimo dalje sa psom nekih 20 m komandujemo sedi i pokažemo prema bačenom aportoku uz komandu „aport“. Prvih nekoliko puta možemo krenuti sa psom nazad prema ispuštenom predmetu. Pas rado odtrči po aport, a mi se udaljavamo od njega da ubrzamo njegov dolazak.
Postepeno povećavamo razdaljinu od mesta gde smo ispustili aportok na 100, 200, 300 m. Zatim bacimo aportok dalje od našeg traga, tako da to da pas ne vidi, pod vetar i posle 60-ak m komandujemo „traži aport“. Pas će se vratiti našim tragom i na kraju traga tražiti nosem i naći aportok. Na taj način isključujemo traženje vidom a aktiviramo traženje nosem.
U sledećoj fazi napuštamo puteve. Krećemo se sa psom po livadi, strnjici, repištu. Posle ispuštanja aportoka nastavljamo napred, ali pravimo blaga skretanja a kasnije nagle promene pravca. Psa šaljemo po aportok i sada već mora pratiti naš trag po tlu i spustiti nos na zemlju. Interesanto je kako pas voli ovu vežbu i rado donosi predmete sa kraja traga, radije nego na vlečki. Dalje je granica mašta: produžavajmo razmak između spuštanja aportoka i puštanja psa na više stotina metara, pravimo sve veće pauze između bacanja aportoka i puštanja psa, krećimo se u petljama, unazad.... Svako donošenje obilato pohvalimo.
Pas je naučio da prati trag, i to će nam koristiti pri pronalaženju kako ranjene sitne tako i krupne divljači, jer bez obzira na veličinu svaka ranjena divljač pokušava nogama da se udalji od mesta ranjavanja - opasnosti i pas je može naći samo praćenjem njenog traga. Što bi rekao Balašević u pesmi o petlu „princip je isti osatlo su nijanse“.
Rad na tragu zeca
Rad na tragu zdravog zeca je izuzetna predvežba za sve vrste traganja pa i za rad na krvnom tragu, tj. tragu ranjene krupne divljači. Dr. Tabel kaže „praćenje traga zdravog zeca na dugačkom povodcu smatram najboljom metodom za podsticanje i uvođenje u rad na tragu.....“
Po nemačkom sistemu ispitivanja pasa na uzgojnim ispitima baš je rad na tragu zdravog zeca najvažnija disciplina ocenjivanja. A zeca barem još ima u većini lovišta.
Psa pripravnika stavimo u gepek auta i vozimo se po lovištu po lenijama obilazeći niska lucerišta, livade i strnjike. Kada ugledamo zeca na pristojnoj udaljenosti i dobrom mestu pokrenemo ga, zapatimo put bega, vratimo se po psa, prikačimo na dug povodac, dovedemo do loge i postavimo na trag. Koliko samo rado pas prati trag zeca, ima nešto neodoljivog za psa u njemu! Povodcem usporavamo psa i navikavamo na skoncentrisano i mirno praćenje traga. Možemo tu i tamo da ga pustimo sa povodca, otprilike svaki 5-i put, ne češće! Veoma je zgodno, ako zec utrči u visoku travu, da pustimo psa sa povodca, da ga pas nađe po tragu, digne i goni po travi gde ga ne vidi i gde mora pratiti njegov trag. Ovo je dosta ponoviti 2-3 puta i pas će shvatiti šta je ustvari trag i da vodi do toliko željenog zeca.
Traganje za zecom možemo ponavljati svakih nekoliko dana. Dobro dođe i kao uvod za rad na vlečki.
Vlečka
Vlečkom uvežbavamo traganje i nalaženje po tragu odbegle ranjene sitne divljači, i njeno donošenje iz daleka, van vidokruga vodiča. Ujedno služi i kao predvežba za rad na tragu krupne divljači.
Postavljajmo vlečke fazana, patke, zeca i lisice. Menjajmo teren, vlečku lisice izvlačimo u šumi. Vlečku uvek postavljajmo niz vetar !
Trag Možemo ovde reći da su sve radnje posle pucnja i oko pronalaženja ranjene divljači slične: pas mora skoncentrisano i mirno da prati trag – trasu traga odbegle divljači. Zbog toga kod vlečke sitne divljači, bilo dlakave bilo pernate, preporučujemo da se prvih 20-30 vlečki radi isključivo na dužem povodcu da bi se pas usporio. Najpogodniji je najlonski kanap dužine 10 m. Te vlečke ne treba da su duže od 50-60 m. Ako pas previše vuče daunirajte ga svaki put kada pretera u tome.
Kasnije se dužina vlečki postepeno produžava do 500 m sa prelomima traga, i pas posle kraćeg ili dužeg rada na povodcu treba sa što veće daljine da donese divljač sa kraja traga. Preporučljivo je da i u daljem svakodnevnom vežbanju od 10 vlečki 8 raditi na dugom povodcu.
Najčešće greške, i kao posledica smanjeni broj bodova, na uzgojnim ispitima u disciplini vlečke su prevelika brzina pasa po tragu, te gubljenje traga na skretanjima i kasnije traženje i nalaženje divljači pretraživanjem, visokom glavom i u galopu.
Rad na veštačkom (krvnom) tragu
Kada nema prirodnog traga koliko treba, a obično ga nema, ili ako ima previše traga kao u ograđenim lovištima, a i kao pomoćno sredstvo u obuci i kada ima prirodnog traga koristimo veštački krvni trag.
Prethodni tekstovi preuzeti su sa bloga Lasla Torme